Ђачки кутак

_________________________________________________________________________________________
_________________________________________________________________________________________


                                                                                                                                                                                                                                                                                         Светосавље – вера мојих предака
                                                                                                                                                                                                                                                          Посвећено стогодишњици борбе за очување Светосавља


    Моје име је љубав, ти буди срећа, да се заједно боримо против зла.
Живот је једна велики рудник из којег тече нераскидива и невидљива нит која нас све спаја. Често и нисмо свесни свог лика или бића. Постојање једне нераскидиве везе између дана и ноћи, Земље и Сунца, добра и зла.
   Људи смо, кажу. Деца не лажу. Свесни смо да знамо каква је веза између добра и зла, човека и нечовека, наредбе и воље. Још увек незрели, али брзо сазнајемо како се људи деле. Понекад помислим да треба заувек да останемо деца и да се тако представљамо и када више то ни у ком смислу не будемо.  А понекад ма колико ми желели да увек све буде добро ипак зло провири са моћних екрана, у речи и слици, у делу и намери. Дете се роди да би сањало, сазнавало и стварало свој свет. Чини му се да је све онако како жели. Међутим, свесно да није само почиње да истражује свет око себе. Тај свет није чаробан, ни златан, само је реалан, истинит, понекад несхватљив, али наш. Са првим лекцијама из историје и књижевности  постајемо свесни да наш сан почива на коренима који већ дуго тињају и пружају се под земљом, напросто расту, као у песми Међу својима, Владислава Петковића Диса, или као онај Камен Ђуре Јакшића из чувене Отаџбине, или плутају ни овде ни тамо као Сенке у Плавој гробници под којима је заспао наш лепи Милован Бојић.
Све је то само стихови једне велике поеме коју надограђујемо вековима и никада јој краја не можемо сагледати. Међутим, нисмо ни ми из свог, савременог доба друкчији. Исти смо они које је опевао Милан Раки кад каже: Данас нама кажу, деци овог века...и колико још лепих и свежих цветова можемо да додамо венцу који сваке године полажемо на влажну земљу прекривену зеленом травом из жеља наших вршњака који су живели на Десанкином Брдовитом Балкану.
Размишљам да ли је могуће да се после толико векова и свега што се догађало у свету није изродила генерација, нека слична мојој, која би рекла Стоп рату. Која би зауставила плач детета и заувек замрзла, сачувала, и претопила осмех зла, у неке непроходне стрмине из којих нико не би могао да извуче скамку туге. Да више не гледамо колоне које пролазе нашом земљом, не слушамо плач деце  по аутобусима, од некуда, кренули нигде, а путују ни са ким. Знам, моја ће генерација учити, научити и коначно схватити, да је живот леп, сунце топло, а срце велико, као свет.
   Волела бих да сам вила и да својим моћима победим зло, да га нико никада не осети. Да се ни једном детету не насмеши лице зла.
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Ученица: Теодора Стевановић 8-1
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Ментор: Сенка Стијовић

_________________________________________________________________________________________
_________________________________________________________________________________________

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Писмо Светом Сави
 
Свети Саво,
            Велика је част и срећа када неко има прилику да напише писмо највећем, најбољем и једином пријатељу деце.  Одлучила сам да Ти се обратим и испричам једну тајну. Шапнућу ти и једну молбу на крају, знам да ћеш ми помоћи.
Имам 12 година, ученица сам шестог разреда основне школе. Дошла је зима, тата каже „можда мало успавана“, а мени се чини да је чекала светосавске пахуље па да забели ливаде и шуме. Тихо је, само се деца после часова чују док трчкарају око аутобуса. Бели трагови остају у снегу и по сваком познајем ко је пре мене прошао. На улазним вратима окачен нацртан и обојен Деда Мраз, велики као човек. Никада ми није било јасно зашто сви људи у њега гледају као да је наставник или учитељ. Склањају се кад дође, дозвољавају му да виче, смеје се и лаже. Ето, баш лаже. Кад је пре неку годину долазио на наше игралиште, чим се појавио препознала сам корак свог стрица Јанка и грдно се разочарала. Не зато што је он, већ због тога што сам схватила да је сва моја писма и жеље читао, па тако и ону како не бих волела да ми стрина буде ова његова девојка, јер кад је она ту, мене и не примећује; и оно писмо у којем сам се пожалила како сам случајно разбила чувени лаптоп, који је увек стајао на столу, а био његов, и нико, бар како сам ја мислила, до данас није знао ко је кривац за то. Све у свему, схватила сам да је шарени децембар сав од сјајног папира чији квалитет траје онолико колико га дотакнеш руком, а после тога личи на изгужбани омот од чоколаде, која је одавно поједена.
У старој кући на крају села живе моји прадека и прабака. У једном углу стоји полица, изнад ње икона са Твојим ликом. Испред кандило које, кад дођем, прабака упали, очита молитву за мој успех у школи и жељу да „будем учена и добра“ и да ми Ти у томе помогнеш. Тај свечани чин за мене је био разлог због којег сваког петка молим тату и маму за дозволу да преноћим код њих.
Једне вечери испред куће дошли су неки људи и казали нешто мом тати. Ушао је у кућу сав бео, као да је видео духа. Мама га је питала шта се догодило, а он је само показао на мене и рекао: „Зови деку да је одведе кући“. Било ми је јасно да је нешто озбиљно. Нису више обратили пажњу на мене, а ја сам ишла за њима и слушала. Мој стрико, Јанко, имао је удес и управо лежи негде на Ибарској магистрали, не зна се да ли је жив или није. Тата је у једном тренутку почео да се крсти и да моли Бога за помоћ јер му само он може помоћи, тако су му рекли они људи пред вратима. Пошто га је прадека често критиковао како не иде у цркву, а он одговарао како нема времена, нисам била сигурна да ће његова молба бити услишена. Осетила сам страх који и сада осећам док Ти ово пишем. Нисам чекала да дека дође, нисам ни помислила да одем код њега, нешто ме је вукло преко ливада које су биле прекривене снегом који је пуцкетао под мојим ногама. Улетела сам у кућу и повикала уплакано: „Бако, упали кандило, стрику није добро! “. Молили смо се пред Твојом иконом и плакали тржећи да сада помогнеш њему, а да ћемо му пренети како си му Ти помогао зато што смо се молили, јер си “ свима нама“, како каже прадека, и знаш како се ко осећа и кад некоме треба помоћ.
После неколико сати, негде “пред зору“, рече прабака, дође мој тата. Сав блед, са надувеним очима од плакања, али са осмехом на лицу по чему смо претпоставили да је стриц Јанко жив. „Добро је,  преживео је. Поздравио је вас две и каже да вас је у једном тренутку видео како стојите испред иконе и молите Светога Саву да му помогне“. Чак, каже да је видео како си ме помазио по коси и рекао: „Не бој се, Анђелија, стрико ће са тобом сваке недеље ићи у цркву и молити се Богу за здравље свих у породици. И, да знаш, добићеш бату, али ћеш га волети као што стрико тебе воли“. Тек тада смо приметили да сам ја у мокрим чарапама, онако како сам отишла од куће, и да сам почела да кијам. Бака је и даље наставила да се моли, а ја сам утонула у сан. Моје буђење је било као да сам се поново родила. Моја жеља је испуњена, тог дана сам пунила 7 година, и ништа ми више није било поптребно, чак ни да причам или опомињем како ми нико не честита. Тата ме је довео кући, све је било тихо, чак није свирала ни „она чудна музика“ како је говорио дека. Одједном, врата собе су се отворила, тамо су били сви и Ти. На зиду изнад мог радног стола окачена је велика уметничка слика са Твојим ликом, испред слике кандило, а у углу је писало: „Кад год ти недостајем, само се помоли и бићу ту. Твој стрико, Јанко“.
Изгледа да је схватио да му лажна брада не стоји лепо па је одлучио да није лепо кад се читају туђа писма и облачи лажно одело.
Ево, већ се примиче и Школска слава, Твој дан за који се са наставницима припремамо месецима. Деда Мраз још увек стоји окачен на улазним вратима као домаћин. Помози ми да му објасним колико ми смета, можда ће разумети.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Ученица: Анђелија Јаковљевић 6-1
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Ментор: Сенка Стијовић

_________________________________________________________________________________________
_________________________________________________________________________________________

Јесен
 
    Јесен. То дивно годишње доба. Кад она стигне у моје село, то је рај за свачије очи. Као да је сликар донео своје боје и почео да слика по мом крају као по огромном сликарском платну.
   Посматрам и видим слику коју не би могли да насликају ни најбољи сликари света. Јесен је успела јер је она највећа уметница свих времена. Какве су то само боје. Као из бајке. Дрвеће је скинуло своје зелене хаљине и обукло предивне хаљине црвене, жуте и златне. Кад погледам крошње, изгледају као неке даме обучене у најквалитетнију свилу. Онако важне, стоје усправно чак и на ситној јесењој киши и првом мразу. Њих ништа не може да натера да погну своје главе. Оне знају колико су лепе. У тим дивним шареним крошњама још увек извирују врапчићи. Они су остали да уживају у јесењој лепоти. Нису отишли у топлије крајеве. Зелена трава је постала један шарени прекривач као да је сликарка просула палету својих боја по њој. Некад житна поља златне боје, сада су оранице боје чоколаде. Воћњаци у својим крошњама крију зрело воће. Као крв црвене јабуке се шепуре пред нашим очима. Крушке стидљиво извирују својим златним главицама иза шареног лишћа. Мириси јесени се шире кроз мој крај и голицају ноздрве пролазницима. Док посматрам јесен, питам се да ли је ово сан или јава. Толико дивних боја, толико нијанси које јесење сунце милује својим зрацима. Кад корачам, под стопалима осећам суво лишће и чујем пуцкетаву сонату. Око мене се чују весели гласови деце који уживају у последњим сунчаним данима. Баке у парковима шетају своје унуке. Домаћице вредно завршавају своје зимнице. А ја уживам и дишем пуним плућима. Мирис јесени се осећа свуда око нас. Док шетам и посматрам оно што је јесен учинила, не бих је мењала за топлије крајеве. Знам да ће после ових дивних дана почети кише и ветрови. Питам се због чега јесен брише слику коју је насликала својим доласком? Не љутим се јер знам да ће следеће године бити још лепша.
   Посматрам јесен и знам да ће нас ускоро напустити и у госте нам доћи ледена краљица зима.

Александра Ђорђевић
IV 1
ОШ „Слободан Пенезић Крцун“
Јунковац
учитељ Милена Симић
____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________

Представљамо Вам литерарни рад наше ученице Паулине Пауновић IV1, који је објављен на сајту Зелене учионице на тему "Јесен".

Јесен
    Октобар је прошао, а на наша врата покуцао је новембар. Донео је тмурне и хладне дане.
   Лишће је опало са грана и направило тепих пун црвене, жуте, наранџасте и браон боје. Дрвеће је променило своје зелене и жуте хаљине. Иглице четинара су и даље зелене и постојане. Тмурни облаци заливају кров моје куће. Сваки дан је све хладније и хладније. Ветар се игра са опалим лишћем. Улице су пусте и мокре. Тек понеки пролазник узнемири сеоску тишину. Свуда се осећа мирис џемова, сокова, ајвара и осталих ђаконија. Сви припремају дрва за огрев. Оџаци се пуше. Мушкарци ору, а жене завршавају зимнице. Све мора на време да се уради. Зима ће бити дуга и хладна. Природа се сасвим променила. Јесен је замахнула својим чаробним штапићем и учинила све пуно мириса и боја.
   Волим  јесен јер се тада сви послови заврше до мрака. А после можемо заједно да проводимо сате док на прозор добује киша.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Паулина Пауновић                                                        
                                                                                                                                                                                                                                                                ОШ „Слободан Пенезић Крцун“
                                                                                                                                                                                                                                                                                 Јунковац
                                                                                                                                                                                                                                                                     учитељ Милена Симић
_________________________________________________________________________________________
_________________________________________________________________________________________